/ALEKSANDAR PRIMIO NEPOZNATOG ČOVEKA U AUTO, KADA JE SAZNAO KO JE ON BIO JE NA IVICI SUZA: Priča koja je rasplakala sve na mrežama

ALEKSANDAR PRIMIO NEPOZNATOG ČOVEKA U AUTO, KADA JE SAZNAO KO JE ON BIO JE NA IVICI SUZA: Priča koja je rasplakala sve na mrežama

Priče običnih malih ljudi, koje je vihor rata naterao da uzmu pušku u ruke i da brane svoje, strašnije su i živopisnije od svake knjige i filma. Jedna takva priča, dolazi nam sa druge strane Drine, gde je jedan Aleksandar sticajem okolnosti upoznao Zlatka, koji je u mladosti proveo duže vreme u vojsci sa Aleksandrovim ocem, uključujuići i dan kada je on došao na svet.

Mladić iz Republike Srpske, Aleksandar, podelio je na Tviteru jednu priču iz svakodnevnog života, a u kojoj su glavni akteri on i ratni drug njegovog oca Radenka, Zlatko. U emotivnoj priči, koja je oduševila, ali i rasplakala tviteraše, on je opisao detalje razgovora, zaključivši jednu stvar – da je život čudo.

Priču vam prenosimo u celosti:

– Maločas kroz tmurni Karanovac na stanici kod Slapa prema centru, uočim zanimljivu starinu kako stopira. Nizak i prosed, brko od pedeset i koju, sa značkom 16. krajiške brigade na jakni. Zaustavim vozilo:

– Dokle zemljače, idem do vodovoda?

– Može, hvala! Ja sam Zlatko Miletić Biba.

– Ja sam Aleksandar. Upadaj.

– Geometar u penziji, bio računaš haubičarima u VRS.

– Znaš li mi ćaću možda, Radenko Branković, bio na haubicama?

– Vuk?! Vučina?! Ti si sin od Vučine?!

U magnovenju koje pretpostavljam da samo sećanje na rat i ratne drugove može probuditi u čoveku ispričao mi je nekoliko priča koje sam površno znao ili načuo od starog i njegovih.

Uglavnom zaje*ancija, ljubavna i pisma od porodica na ratištu, one stvari škakljive kojima muškarci vole da se hvale itd. Niko nije išao u rat da ubija, već da brani one svoje što čekaju kod kuće.

– Auh, momče kako smo se mi napili kad si se ti rodio! Sećam se da sam tada svirao gitaru a da je Vučina na kartonu od kutije cigara napisao pesmu i preko Đakića je poslao ženi u Banjaluku. Imao sam to na VHS-u negde. Sad imam nekoliko fotografija.

Iz torbice pod rukom izvadi Biba par slika gde njih nekoliko sedi sa Novicom Simićem. Nabraja likove: Sule, Stojča, Momo. Neka i meni poznata imena. Na kraju uzdahnu i pokaza mi sliku mog Radenka i jednog oficira. Mlad, lep, stamen, obrijan, ošišan. Nisam prepoznao na prvu.

– Ko je to, pitam..

– Ovo je Jelenko Radusinović. Kapetan. Pred sam kraj rata, 10. septembra na Vozući izgubili smo 29 drugova. Svima odsečene glave. Pedeset meseci svi smo bili zajedno, najteže mi je palo to kad sam shvatio da tih momaka više nema. Velika tragedija. Ne daj Bože rata ikad više!

– Znam Biba, znam. Ja sam krstio Anastasiju, Jelenkovu unuku a Jelenkov sin Dragan je meni kumovao na venčanju. Družimo se dvadeset godina.

Sa osmehom na licu, razmenili smo brojeve telefona kako bi se našli na kafi i kako bi nam prebacio snimke sa VHS-a.

Život=S***e=Čudo – napisao je on na kraju.

(Kurir.rs)