/Danica je mama šestoro dece i dama za volanom: Na liniji 531 je svi znaju, a muž joj je najveća podrška

Danica je mama šestoro dece i dama za volanom: Na liniji 531 je svi znaju, a muž joj je najveća podrška

Kao i svaki vozač koji nosi veliku odgovornost, i Danica apeluje na druge učesnike u saobraćaju da imaju strpljenja

Nasmejano lice iz autobusa na liniji 531 – ovako se jednostavno može opisati Danica, mama šestoro dece koja živi svoj san. Gotovo svaki dan je za volanom, vozeći putnike do Rušnja i natrag, gde je već postala zaštitno lice svog autobusa.

Ovo prevozno sredstvo je, kako i sama kaže, njena druga kuća.

– Mogu slobodno da kažem da je ovo moj autobus, jer više provodim vremena u njemu nego svojoj kući – navela je Danica za Marka Žvaku.

–  Ovo je nešto što ja obožavam, to je moj životni san. Od detinjstva maštam da vozim autobus, ali me je bilo sramota da kažem to bilo kome.

Ipak, jedan pokušaj je bio dovoljan da se osmeli i krene putem svoje želje.

– Za volan autobusa sam sela prvi put 2000. godine. Tad sam radila kao kondukter. Kolega je otišao da kupi kafu, ja sam sela i pomerila autobus jedno 15 metara, pošto sam ranije sve pratila i znala kako se radi, ali nikome to nisam govorila.

Ipak, kada je rešila da se poveri mužu i kaže svoju “malu tajnu”, naišla je na podršku.

– Od muža imam najveću podršku. Prvi mi je rekao: “Šta čekaš, idi polaži. Niko te ne zadržava da radiš to što ti hoćeš”. U suštini je teško ali sam imala sreću da dođem u firmu gde su me svi prihvatili odmah i zahvaljujući njima radim ono što radim i imaju puno poverenje u mene. Inače, mi kolege sa poteza 500 se zovemo “štrumpfovi”, jer nosimo plava odela, samo nam još bele kapice fale – kaže kroz šali Danica.

Sve obaveze ipak uspeva da izvrši zahvaljujući dobroj organizaciji i podršci cele porodice.

– Kad sam jutranja smena ustanem u 3h. U 4h izlazim iz kuće, u 5 iz garaže i radim do pola 1, njih ispraćam u školu, sređujem po kući i već u 20 sati uveče sam u krevetu. Kad sam u smeni popodne, ustajem u 6 sati, pratim decu školu, raspremam i idem na posao. Deca o meni brinu, zovu me, pitaju me da li sam gladna.

Reakcije putnika su različite – od onih koji se dive do onih koji osuđuju.

– Ima putnika koji se oduševljavaju, ima i onih koji  neće da uđu u autobus. Ali ovde sam već četiri godine, pa me i svi znaju. Kad me nema, raspituju se kad ću da se vratim. Razmišljala sam i šleper da vozim, ali to je teško sada zbog dece, možda kad odrastu. Inače, više nailazim na osudu od žena nego od muškaraca. Ali koleginice me izrazito poštuju. Čujemo se, povezane smo, to je kao mala porodica.

Kao i svaki vozač koji nosi veliku odgovornost, i Danica apeluje na druge učesnike u saobraćaju da imaju strpljenja.

– Moramo da se šalimo jer je ovo jako stresan i odgovoran posao. Mnogo je života u mojim rukama.Važno je da ljudi shvate da ne vozimo kola, da je ovo vozilo teško 12 tona i da nas ne seku gde stignu. Veliki je problem zaustaviti ovoliko vozilo i sa 30 na sat. Zato bih molila sve vozače da kad nas vide imaju malo razumevanja.

Na kraju, ova žena zmaj sa 0smehom potvrđuje da je ispunjena na svakom planu.

– Imam sve što bi jedna žena mogla da poželi – muža, porodicu i posao koji volim – dodaje.